... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu SD županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija uvatit mater na baketinu da mi se potpiše na pristupnicu :-P, od 1977. godine.
Moji E-mailovi:
Ako se kome od Vas ne da pisat ovod,
a tija bi mi poslat koju besidu
morete to obavit na slideće
adrese: priko GMail-a priko T-Com-a
pa ko voli nek izvoli ...
Pape moj, Bog ti da sto pokoji.
Fala ti na svemu.
Fala ti ča si me učinija ovakvoga kakvi jesan.
I fala ti ča si nas naučija sve ča si nas triba naučit.
Plačen, i ne sramin se .... Nima te više.
Kad je partija stric Mirko, reka si da si ti sad na redu.
Ma isto nisan mislija da će to bit ovako brzo.
Pozdravi njega i sve naše Gori ...
Lipo mi je počeja dan, devetnaesti prvoga ... Otac mi je u bolnici, a ja gren na pregled. Na popravni. Opet ona ista noga ... tresen se ka šunferina prin nego je ko kresne oba škatulu, oće li mi dotur Dragan reč da i ja ostanen u bolnicu. I robu san skupija sa sebon, za svaki slučaj. Lagano, svako malo, upiren oči u Onega Gori i nadan se da san potrošija sve monade za dva miseca unaprid. Ma je ...
Zove me u nika doba @pechina: A je li znaš ko je partija? Želko Didović! Da se nisan zareka da neću beštimat, ako mi se otac škapula, sad bi mu sve bija skresa, po svitloj tradiciji pokojnoga Vjekića ... ali nisan. Sta san na balun, prikrstija se i krenija zvat po redu, Buiša, Žutoga, cilu ekipu iz naši maškar ... Nažalost, nije bija lažnjak
Zna san da je Želko jema problema sa srcen, kad san ja leža u bolnici, bili su me on i Buiš obać, a bili su obadva na svoje preglede. Želku je još onda pumpa trokirala. Zamalo su mi balun donili, a ja nogu operira, prst okinija. Jedva san uspija objasnit mojin cimerima, ča su ležali sa menon u sobi, da ono nisu bila dva luđaka, nego ozbiljni, oženjeni ljudi sa dicon. Ma je isto sviman sta upitnik povr glave sve dok nisan iša doma. Sviman, osin jednoj sestri ča se rodila u Mašogradu, pa jon nije tribalo crtat.
Kaki je Želko bija, kako ga ja poznajen, ne bi se začudija da je i Svetoga Petra, onega ča sve ključe drži u rukan, uvatija zajebavat.
Ja se ne mogu sitit, kad san njega vidija grintavoga, loše volje. A nije da se znamo par dan, vengo cili život. Generacija. Tako da mi je ovo sve još i duplo teže. Nismo se ni uvik ni u svemu slagali, Bože moj, svi smo mi ljudi od krvi i mesa. Ali smo, i on i ja, volili maškare i sve okolo toga, još od početak, od ponovnoga pokretanja dviiljadite godine. I tot bi pristala svaka rasprava, svi bismo potegli, koliko je ko moga.
Kako ko okreneš, sve pri oli posli završi na maškaran. Nije lipo ... Najprin Meho, pa sad Želko. Ljudi ča su u mašogradskin maškaran od početka. Dokle ovo pišen, još se ne zna ča će ove godine bit sa maškaran. Jeman svoje mišljenje, ali ću ga zadržat za sebe, i poštovat ću svaku odluku koju Udruga donese. KPU Kampanel, naravno, a ne mojon greškon spomenute „Poklade“ na TV, kad san na kvizu bija ... jema dobri razlozi i za i kontra održavanja.
Kako me je ovo stislo od nove godine, nisan mu se moga njanci poć žalovat kad mu je ocu bija sprovod. Zva san ga na mobitel, i to je bija, nažalost, zadnji glas ča san čuja od njega.
Kad je mene mater jedan put pitala kad ću se uozbiljit, reka san jon da oću kad me digne nji šest. I pobiga na vrime da me ne pogodi pršuron ča jon je bila u ruci. Kad malo bolje promislin, pari mi se da san to od Želka čuja. Zajebava se do kraja. Kad je osta brez posla, reka je da više nije kokakoličar, da je sad uličar.
Laka ti hrvatska zemlja, Željko Didoviću, pozdravi nan Mehu, i nemoj sad brzo reč da van fali još koji igrač gori za bacit na male branke. Reci Onemu da ferma malo ... i počivaj u miru Božjemu.
Repetitorium est mater studiorum, oliti na rvacki: Ponavljanje je majka znanja. Povijest je učiteljica života. Samo ča san, jema bit, ja loš učenik.
Koliko lipi, veliki, besid mi sad pada napamet. Koga ja ovod zavarajen?
Opet mi je noga dežbjego. I to opet ista. A pazin i pratin, još od lita kad se ništo pojavilo, ma jema bit da je opet ništo zakuvalo. Toliko o ponavljanju ka majci znanja, a toj materi bi rado ništo učinija. Ča samo iz pristojnosti neću napisat.
Neću vas sad dušit s detaljima, ionako mi mater grinta da se ispovidan na internetu, pa da ne moran odit u crikvu. Učinak je slijedeći: Još od ponediljka izad Nove godine, noga mi je na kušinu, a sađen nizaskale samo za poć na pregled. I obać oca, jedan put, ča je opet završija u bolnicu.
Neugodna sjećanja mi budi žena, oli punica, svaki put kad mi donese spizu na portadi gori u dnevni boravak. Samo trpin, i nenadani višak slobodnoga vrimena nastojin ča konkretnije rasporedit.
Ako ne ništa, sad jeman više vrimena za quality time ča Vinka naravno, obilato zna iskoristit. A jema i sa čin. Dida Mraz je ispod božićne jelke donija „Monopoly Junior“, pa sad ratujemo na financijskome polju.
Ako ne ništa, Vinka malo brusi matematiku
I to izgleda uspješno, jerbo sad, u drugomen polugodištu, kad su počele ocjene, svaki dan donese pokoju peticu doma.
Igra ka igra, vidin da jon je lakše i draže zbrajat, vengo oduzimat, ali i to se mora naučit. Triba znat, ka i u pravome životu, nosit se sa pobjedan, isto ka i sa porazima. Jer, i u igri, ka i u pravomen životu, ne mora ti uvik odit sve po špagu.
A kad je Vinka u školi oli na treningu džuda, onda polako rješajen zaostatke po filmskome pitanju. Nećete mi virovat, ali san ponovo otkrija „Star Trek Voyager“. Trenutno san na drugoj sezoni. Čak mi se i ženi to sviđa za pogledat ...
Ne, hvala na pitanju, Sedma od Devet se još nije pojavila ... pari mi se da je to tek u trećoj sezoni, ali uskoro ćemo i to saznat, jer san sa gledanjen druge pri kraju ...
Mirovanje, moran usput pazit sa spizon, nastavljan po ustaljenome režimu. Držin se debelo ispod 130 kg. Rekord prije blagdana je bilo 127, sad se vrtin oko 128, a mislin da rekord nije nedostižan. Možda nekima izgleda velika brojka, ali kad se sitin da se u lito 2009. nisan moga izvagat, jerbo bi mi ona vaga ča se maša do 150 kg napisala „err“, onda ovo kalavanje od nekih 30 kg izgleda skroz drugovačije. Od toga, samo od sredine devetoga miseca cca 12 kg.
Lako ću ja za kile, ali malo mi je teško ipak cili dan ležat/sidit, jerbo nogu ne smin trudit, oću reč dotur mi je naredija mirovanje. Snalazimo se za Vinkin prevoz, sva je prometala prominila, još jedino biciklon i avionon nije odila u skulu oli na trening džuda. Fala lipa ženi, punici, šuri i ostalin dobrin ljudima koji su u tome dali učešća. Da ne spominjen koliko me je brat spasija, jer je sad on jedini u familiji zdrav šofer, pa razvozi mene, mater i oca po likarima ... Sutra gren na pregled, pa kako likar, šjor Dragan, bude reka, nadan se da neću MORAT na duže vrimena prominit adresu iz Kaštel Novoga na Firule. Zato san i osjetija potribu napisat koju besidu.
Zdravlje je najvažnije. Biće kako mora bit. Ča radi mene, a ča radi moga oca, ča je već nedilju dan na Križine na intenzivnoj, baš mi i nije do šale i zajebancije
Bliži se vrime od krnjevalski svečanosti. Ovako je, kako je zabilužila kamera @iskrenoga, bilo lani ...
... a kako će bit ove godine, kristalna kugla mi se malo išporkala pa se ne vidi baš najbolje, sve mi se pari da prvi put, posli puno godin, neću ić njanci slikavat, a moglo bi se lako dogodit da i cila ovogodišnja krnjevalska događanja prođu brez moga učešća. U svakome smislu. Naravno, ništa ne prejudiciran ...
Kako san več reka, biće kako mora bit! I sad, a pogotovo sad, jema smisla ono ča uvik napišen na kraju posta:
Napokon. Sad san miran, kad san van svima čestita Novu godinu, uz nadu da neće bit zadnja u kalendaru, kako je stari narod Maya predvidija ...
Zadnja godina u kalendaru sigurno neće, ali mislin da je ovo, sa velikon dozon sigurnosti, moj zadnji nastup na kvizovima. Iako su već neki zli jezici ustvrdili da ja UOPĆE tamo nisan ni nastupija.
Jesan li bija dosadan? Vjerojatno jesan. Dozvizdija san bija i sam sebi, a mogu mislit kako je bilo zanimljivo gledat slučajnin gledateljima. Naročito onin kurijožan ča su me upilali pitanjima „kako si proša, koliko si dobija“ i slično.
Pa nan za OVO nisi tija reč. E!. Jesan isključija sve telefone, i kad san poslin emisije napokon uključija sredstva za komunikaciju, ča mislite ko me je prvi nazva?
Buiš.
Kako san moga reč da san član udruge Poklade a ne ove naše, sučuraške, Kampanel. Malo je ča je Đemo partija u Zapadna Kaštila, sad još i ja.
Sad san miran. Napokon, u ovi deset godin koliko san u maškaran, znan prije Nove Godine ko će bit Krnjo u Mašogradu.
Josipović ove godine more odahnit, ako me ovi put ne užgedu, nečedu nikad ...
Niman se ča pravdat, nisu me ubola pitanja, i glupo mi je sad nalazit škuže, da sad ne opet ne citiran TBF: „... za sve su krivi Masoni, Židovi i Bin Laden ...“
Nije bilo sriće, i to bi bilo to! Ma koliko neki mislili drugovačije. Ja bi ovako, ja bi onako ... ka da san ja namjerno faliva. Ka ča san sigurno namjerno i reka da san u Pokladan. Pozivan svakoga da dođe, da se oproba, da stavi, ka ča san ja reka prije par postova, „glavu na medijski panj“. Generali posli bitke i doktora naknadne pameti je uvik bilo, možda u Mašogradu uvik za nijansu više vengo u ostatku svemira, ako mogu bit objektivan po tome pitanju.
O ostatku nastupa, ča se ne tiče samoga znanja, trudija san se jasno nacrtat hrvatskoj javnosti odakle dolazin, di me je donila roda, javno san Tariku uručija „Sućurački baul“, rad naše vridne dičice iz OŠ Kneza Mislava, skupa sa njiovin učiteljican ... koliko san u tome uspija, prosudite sami.
Neka zadnje dvi godine ne stojin u Sućurcu, nadan se da će se ovi period brzo završit, da ću se ča pri tamo vratit. I uvik ću se smatrat Sućuraninom, građaninom Mašograda, makar se neki mašogradski, ča za sebe mislidu da su „relevantni čimbenici“, možda i nećedu složit sa tin. A znate ča ću van reč na njiovo mišljenje?
Samo ću citirat naše stare sućurke, ča bi na to manile rukon i rekle da će je svu izgratat radi toga.
Evo dok ovo pišen, gledan kviz i čujen opet di me opet Tarik spominje ... i ča mi sad vridi da san ovo zna kad nisan zna ono kad san triba. Ako slučajno ko nije pogleda moj „čuveni“ nastup, evo pa povirite ...
Siguro nećedu dica, kako je Žuti reka, davat tri sličice za mene
Zdravi i veseli bili!
Neeeee, niti san uvatija crtu, niti san se uvatija crtat, a bome nisan ni oda po crti. Bar ne još
Samo san, danas, na Silvestrovo, potega crtu ispod 2011. godine. Barenko ispod ovi zadnji par dan.
Već san bija napisa, da me je bilo puklo crnilo. Neki to zovu post- ili pred- Božićna depresija. Oni ča pitadu barba Googla to bi nazvali „Holliday Blues“, ali nima nikakove veze sa muzikon, iako je meni blues ka muzička forma puno drag.
Da vas sad opet ne dušin, ka i sa prošlin poston, polako dolazin sebi. Obećajen da ću opet bit oni stari Filko. Ali zato ovi put godinu stariji, i mašo, mašo godin iskusniji ...
Nemojte me sad vatat za netočne navode, zarez i točku. Neka bude ovako.
Oporavak je počeja još okolo Svetoga Stipana, za neupućene, 26. 12. kad smo svo troje, ča je već samo po sebi mirakul, Zakonita, Vinkica i ja, išli učinit đir po nekadašnjoj Dioklecijanovoj vikendici, a danas pregrađu Ogorja (op. p. Mani Gotovac). Ne more se reč da baš nije bilo ni pasa ...
... ako računamo i ovoga udomaćenoga ča je doša ogrijat stare koščice na tehnobetonskome čudu arhitekture, ali mora se priznat da je Marmontova ulica bila prilično prazna. Zli jezici bi sad napomenili opet onu opasku od Mani Gotovac, da je Split sve manje grad, a sve više predgrađe Ogorja. Pogotovo u dane Blagdana, kad se još more i spojit koji dan sa vikendon, a nu!
Kako drugovačije protumačit OVO:
... osin možda nečiji maturalni rad, od nikoga maloga ča mu je ćaća „naš čov'k“ pa je dobija priliku iskazat se ... ali molajmo mi sad na miru ono ča ne moremo prominit. Nakon ča su nestale i zadnje zrake sunca na Rivi, uputili smo se malo kroz Grad. Nije baš da je bila gužva, vidili ste kako je Marmontova izgledala, a sve svita ča smo trevili do Pjace moglo bi stat u autobus, i to ne bi triba zglobni. Slikali smo se na Pjaci po jelkon, dokle još jema koji balunčić na njoj ...
... a kako smo znali da danas u nas više ništa nije sveto i nedodirljivo, nije nas nimalo iznenadilo da je Grguru neko bija lakira palac. E, ONI palac, ča ga svaki putnik namjernik takne za sriću.
Negdi ote dane san peška, jema bit, i malo fibre, ništa ča bi me oborilo, da san još moga ostat doma četvrtak i petak, bilo bi lipo, ali, je li, ne more se sve jemat ;)
Posal ka posal, ali mislin da bi mi bilo pametnije da nisan da nisan jučera odija u kino. A ča ćeš, kad san bija obeća ... „Alvin i vjeverice 3“ je lipi film, ali ja san lipo akuža dokle san doša doma ...
Skupilo se puno tega u zadnje dane, neću se sad ponavljat, za kraj smo bili malo obać naše ča i više nima ...
... uvalili smo se doma u teplo, noge na kušin, gledamo ove naše jaslice doma, ča su i šura i punica složili još odavna ...
I čekamo da lagano izduši ovi balun na kojemu piše 2011. i da se polaaaaaaako počme puvat oni ča na njemu piše 2012. Neću van još čestitat Novu Godinu. Niti ću reč ča od nje očekijen. To ću obavit u nedilju, 20:00 na HTV1, u kvizu „Sve u 7“. Osin ako mi ka predigru ne uvalidu poslanicu predsjednika Republike Hrvatske, inače obožavanoga u Mašogradu, ka ča je Mesić mlija pri mene, kad san 2006., isto u prvoj emisiji kviza („Milijunaš“) jema njega zanamisto žurnala.
Kako san proša? Strpite se još malo, vidićete ;)
Mater još okad san bija na snimanju samo službeno govori sa menon jerbo ni njoj nisan reka.
I ča bi još moga dodat ovoj godini na izmaku, osin ovoga maloga video zapisa sa jednoga sastanka.
Ovogodišnji Božić, ili bolje rečeno Badnjak, dočeka san u nikad goremu raspoloženju i još goroj situaciji. Uvatija san skoro pet banki, po stolića života, a teško mi se sitit da me je toliko dižgracij sustiglo ka u ovo pridblagdansko doba. Situacija je takova kakva je, još mi se i Pape razbolija, dobija je žuti karton, pa se mora dobro pazit kako će igrat do kraja utakmice. Političkin rječnikon, dobija je ukor prid isključenje. Sedandeset i sedmi rođendan, 11. 12. je proslavija na Firule, jerbo ga je u petak, 9. 12. strefija, jema bit, lagani moždani ... Da bi ja spasija ča se da spasit, mora san priuzest i neke njegove obveze, bar ča se tiče kina. Reka san mu da se moga razbolit misec-dva ranije oli kasnije, kad nije ovolika procesija kroz kino, ka u kraj dvanaestoga miseca. Rečen li da san skoro puka ka čvrčak, nisan daleko od istine. Za ne falit, još mi se i Vinka razbolila, zafibrala, pa san mora nosit učiteljici ispričnicu. Prvi put, nadan se da i neće bit puno ...
Dan pri tega san bija snimat „Sve u 7“ kod Tarika na HTV. A kako san proša, vidićete za nedilju dan, kad van buden čestita Novu 2012. godinu, 1.1.2012. na HTV1 izad osan uri. Nadan se samo da mi nečedu ka predigru stavit Poslanicu Predsjednika RH, ka 2006 kad san bija na „Milijunašu“ ...
Polako, jednu za drugon, odradija san sve obveze, nadan se da nisu puno propatili oni ča su jemali posla sa menon ove dane. Osin, možda, jednoga koji mi je priša na vatrogasnoj skupštini, nakon ča san dobija nagradu od zapovjednika i na moje veliko čuđenje izjavija da bi se najradije izriga (ispovraća, za sjevernjake). Ostavjajuć me u nedoumici ča je pisac tija reč.
Bilo je i svitli točak ove dane, a ne samo crnila. Osin spomenute nagrade zapovjednika DVD Mladost, dobija san i jednu još važniju, dapače najvažniju, moralnu satisfakciju. Več san reka da san bija odnit ispričnicu Vinkinoj učiteljici, a to je ujedno bija i zadnji roditeljski sastanak ovo polugodište, kad se roditeljima usmeno govori detaljno kako je dijete bilo u protekli par miseci u školi, jerbo još nima ocjen i svidožbe.
Eto, skoro da mi je neugodno govorit koliko mi je učiteljica Vinku isfalila. I ozbiljnost, i izvršavanje radnih obaveza, i oštroumnost, a kad mi je još rekla da „brzo misli“, skoro san je izljubija od dragosti. Tomo, ne zamiri, ovo je bilo samo retorički
Malo, pomalo ... sve smo obaveze uredno završene, ostavili za sebon. Pape je doša doma, omar mi je bilo lakše, neka je, opet sportskin rječnikon, izgubljen za ovu sezonu ...
Recesija je ostavila svoj timbar i na Božićnin običajima, barenko u mene. Šćeto-neto, polak. Oču reč, polak pinez potrošeno u odnosu na lani, nemojte me sad vatat za svaku kunu, onako otprilike, odokativno.
Malo manje, ali svak je dobija barenko, ča se reče, čikolaticu. Ča se tiče štampavanja, lani san jema ozbiljni zdravstveni razlog za smanjenje posla, ali ga zato ove godine UOPĆE NIJE BILO. Zero! Nula!
Ove godine bi me se sitili samo kad triba doč mukte ča odradit, ča mi počimlje lagano odit na ganglije. Ponekad triba ipak ostarit da skužiš kolika si bija pi**a većinu svoga života. Moraču ipak malo to sve reducirat, jer sa svin otin ča učineš „za selo“, u najboljoj namjeri, ča više činiš, ispadaš veći redikul. Pa te onda svi držu „u malome džepiću“ i mislidu da si ti „na botun“, da tribadu samo punit u fišćot (pištaljku, za sjevernjake) pa ćeš odma doletit.
I na kraju, kad triba recimo napravit koji ozbiljni posal, dobije ga neko treći, iako ja jeman „tri metra“ referenci i to bi, sa gušton, bija i MUKTE napravija.
Pa ču, kad sutra u toj knjizi buden pročita Kaštelama zanamisto Kaštelima, svaki put DUPLO popizdit.
Nije mi bilo lako, ali san i to pribolija. I nadan se, izvuka pouke. A malo mi je falilo da ne vratin ono priznanje od Zapovjednika, sa početka priče.
Ionako na kutiji ne piše moje ime i prezime pa bi ga mogli dat kome drugome, zaslužnijemu od mene ...
Nakon ovoliko žuči, crnila, južine i bljuzge, moralo je okrenit malo na bolje ...
Čuja san za žive jaslice u Kambelovcu, dapače, isfalili su mi ih, pa san pokupija Vinkicu i put Glavograda. Je da je bilo več pet uri pozapodne, smiraj dana, ladno, prava zima, ali ne mogu objasnit ča mi se dogodilo.
Ne, nisan sad spozna u jednu večer sve tajne vjere, nisan posta „katolički taliban“, ništa od toga. Jednostavno, kad san vidija sve to ča su vridni Kambelovčani napravili, ka da mi je krv počela lakše kolat po žilan ...
Na malo mista, jednostavno, sa ukuson, uprizorili su jaslice, ka i onodobne običaje ...
Napali smo frontalno, Vinka i ja, svaki sa svojin fotoaparaton ... kako nisan uspija uvatit sva tri kralja na isto misto, slika san Vinkicu samo sa jednin od nji ...
... pa smo samo nastavili šetat okolo, otvoreni očiju i, zašto ne priznat, otvorena srca .... neka je bilo pravo zimsko doba, niko se nije tužija, a par strateški raspoređeni vatrica su, osin grijanja, služili i da malo doprinesu općemu ugođaju ...
Kad već govorimo o ugođaju, svoju su ruku, a pogotovo glas, dali i kambelovski pučki pivači, sa prokušanin božićnin repertoaron, ča in nije teško ni palo, jer je veliki dil nji več piva po raznin muškin i ženskin klapan.
Program se pomalo zahuktava, pa sad ajde ti misli jesu li se ovi samo došli ugrijat oko vatrice ili je sve to dil uvježbane koreografije ne samo maškar, vengo jema bit, svi kambeovski udruga.... Pastiri su uredno kružili oko vatrice ...
... a nekima baš i nije bilo drago pusto slikavanje fotoaparatima, mobitelima ... ili je i to propisiva scenario božične koreografije
... a neki su ipak guštali u bljeskanjima iljadu bljeskalica i milijardu megapixeli, umjereno trošeći svoji pet minuta slave ...
Bilo kako bilo, sve se odvijalo ka po špagu (konopčiću, za sjevernjake) ... na vrime, niko se sa nikin nije sudara, niko nije grinta, sve se kontroliralo, sa zemlje Dr. House ...
... a sa balkona Veliki Meštar ...
Kako san več reka, ugođaj su upotpunjavali uprizorenja stari onodobni zanati, ka ča je recimo kovačija ...
... di kovač sigurno nije mora meknit umjetne brkove, a sad mi je žaj ka pasu ča nisan snimija trinoge di se kuvalo vino, i tako serviralo za popit ... zato san na štandu di su se prodavali fritule i bakalar uspija uvatit u motu prodaje fritula moju školsku kolegicu ...
... vidi se da joj posal leži. Dugogodišnje iskustvo na peškariji sigurno nije odmoglo ... i tako, začas su prošle sve uvodne radnje, i počelo je ono radi čega smo se svi i skupili ovod ... u štalici je zaplakalo malo dite ...
... pa je onda nasta spontani procesijun isprid štalice, opet uz pusto blicavanje aparati ... mali Isus se od svega tega malo iznebušija pa je Marija morala malo priuzest stvari u svoje ruke, kako matere radu već iljadan godina, i umirit maloga ...
... malo poslin tega su došla i tri kralja, poklonili se malome Isusu i ostavili mu svoje darove ...
... ča je bija lagani znak Vinki i meni da se pomalo uputimo doma, u teplo, da ne bi ona reprizirala ovu svoju priladu i fibru od nikidan. I uputili smo se, puni očiju i još punijega srca. I baš me briga ča je Josipa glumija ovi, a nije oni, i ča je Isus bija dite od nikoga ča drugome nije po guštu, i kako more "ona" bit pastirica .... Takove primjedbe, koje bi inače detaljno zapantija, ovi put su mi samo prolazile najkraćin puten meju dva uva, kako ušle, tako i izašle, i prepuštan isfrustriranin i iskompleksiranin wannabe političarima takve beskorisne i bespredmetne rasprave. Meni, a i Vinki, je bilo lipo!
Želin Van svima sritan i blagoslovljen Božić, i sve najbolje u Novoj Godini!
Davno je bila 2003. godina, i moje prvo putovanje na snimanje, tada “Milijunaša”. Još san bija rekonvalescent od dižgracije koja mi se dogodila u osmi misec, od moga "salta" sa Agilom.
Lagano, na štakama, u pratnji Zakonite kojoj je onda u drobčiću već resla mala Vinka, prvi put san pohodija zgradu na Prisavlju 3.
Odonda se puno toga izdogađalo. Još san dva puta bija na “Milijunaša” dok nisan proša brzi prst, i gostova u zadnjoj emisiji 2005. i prvoj 2006. godine, kad mi je u pratnji bija Zlato mamino.
Godinu dana nakon toga san bija prvi put na “Kariku” i izgubija u finalu. Za jedno pitanje, naravno. Skoro dvi godine nakon toga, 2008. godine, uspija san opet doć do finala i ovi put dobit. Tu mi je bilo najteže od svega izdržat nikome ništa ne govorit od snimanja u šesti misec do jedanajstoga miseca kad je bilo emitirano.
Onda su se već počeli osjećat prvi povjetarci nadolazeće krize, koja nas je sve otriznila kad je napokon zapuvalo “malo vitra”. Prvi put da je malo kasnila isplata dobitka.
Onda je nastupila svojevrsna stanka. Ne u kvizovima, oni su i dalje išli, nego u mojin nastupima. Kariku i Milijunaša san “potrošija” ... a onda je doša “1 protiv 100”. Dugo vrimena mi je tribalo da se naviknen na novu formu, a onda je zaredalo, snimija san par setova, i samo jednon uspija, u zadnjoj emisiji predzadnje sezone, nešto dobit na galeriji.
To mi je, ovako, sa vrimenske distance, bila i ostala najdraža forma, tu san steka poznanstva mnogih dragih ljudi sa kojima se i dandanas rado čujem, dopisujem, a i vidim, kad prilike to dopuštaju
Tvrdoglavo, po inerciji ili kako van drago, nastavija san i dalje pohodit Katedralu HR duha na Prisavlju, dok me lani, u deveti misec, odma u prvom jutarnjem snimanju nije spustilo doli, kod Tarika. Junački san “poginija” ... nastoja san ostavit dobar umjetnički dojam, i svi mi kažu, barem u facu, da je to bilo gledljivo. Ali, kako rečedu da dica ne znaju lagat, najbolju mi je ocjenu dala moja Vinkica.
“Zaludu ti je tata bija dobar nastup, kad nisi donija doma pineze”
Nakon stanovitih zdravstvenih problema od lani, dočeka san i ovu, zadnju formu kviza “Sve u 7”. Ne znan zašto, ali svaki put mi se lomi jezik pa ispadne ono “Sve po 7”, ka asocijacija na one “kineske” prodavaonice žnlj-klasne robe.
Opet san se nastavija prijavljivat, prođoh kvalifikacije još u deseti misec. Po prvoj varijanti, triba san 22. listopada polagat državni ispit, a 23. listopada snimat emisiju na Prisavlju. Prva odgoda, za studeni, a onda su uletili izbori, sva su studija bila zauzeta i konačno, i to san obavija jučer, u četvrtak, 15. prosinca.
Početak putovanja nije bija baš sjajan. Dan prije mi je rečeno da su iskrsle neke stvari na poslu koje moram riješit ... čak je visija i sam odlazak u ZG, za što san uredno dobija odobrenje desetak dana prije, i shodno tome obeća teti Maji i teti Branki dolazak, kupija karte za feratu i obavija ostale pripreme.
I kako radin tamo di radin, po prirodi posla, uvik se more nać dobar kompromis. Ajde ti Filko odnesi laptop sa sebon, pošalju mi mejlon sirovi materijal, sredin ga i vratin mejlon nazad. Ča ti je tehnika, a!
Proguca san i to, samo da gren gori. Krasan će bit odmor i opuštanje večer prije snimanja. Ali, kako se reče, ča te ne ubije to te ne ojača. Ali, ispalo je da to nije bila jedina pidaija koju san jema na odlasku ... Triba ovo, triba ono ... krenija san na feratu u 14:15 zanamisto u 14:00 i ti kvarat od ure me je umeja, satra.
Na najgori mogući način san svatija da san ja, neka više ne pušin, neka nikad nisan ni bija alkoholičar, isto ka ča nisan nikad ni proba nedozvoljene kemijske supstance, ipak OVISNIK.
Dunkve, OSTA MI JE MOBITEL U AUTU!
Po prvi put san upozna ča je to prava apstinencijska kriza, koja me nije tresla ni 2000. godine, kad san se bija ostavija uživanja u nikotinskim štapićima.
Tek tamo negdi oko Gospića je malo popustilo, kad san sam sebi uspija objasnit da san, ipak, uzeja laptop i da nisan baš skroz bez veze sa sviton.
I to san prigazija, prigriza, odradija posal ča san triba obavit, lega u ponoća, a ujutro lagano buđenje u šest uri ujutro, polagano pripremanje, spremanje tehnike i robe u boršu i ruksak, te lagana šetnjica od hotela “Fala”, di san prispava, do zgrade HRT, nekih par stotin metri.
Tamo nas je sve, ka male piliće, pokupila teta Branka, onda nan je teta Maja održala predavanje o nastupu, krenili smo dalje, u studio, obavili probno snimanje ...
... a u deset i kvarat je bilo ONO PRAVO. Sučeljavanje sa Tarikon, po ko zna koji put, a emisija koja je snimljena bit će emitirana na Novu 2012. godinu. Baš me idu te Novogodišnje emisije
Ostatak ćete, ipak, saznat za šesnajst dan, ako ko od vas bude tija gledat. Novogodišnja emisija ... 01. 01. 2012. godine. Ali jedno je sigurno, 99,9%, da je ovo moj zadnji nastup na kvizovima. Ili da parafraziran Ljupku Dimitrovsku, “Nema više kvizova, ćao amore mio”
A oni 0,1% san ostavija, ipak, za svaki slučaj. Neka ja nisan Joe Šimunić, ipak san čovik od krvi i mesa. Krug je zatvoren, stvari se, polako, vraćaju na početak ...
Eto, napokon san i to dočeka ... nakon pusti odgađanja, nedostatka termina, čekaj dok prođu izbori ... u ovi četvrtak, 15. prosinca AD MMXI očekuje me snimanje u Katedrali HR duha, našoj miloj državnoj dalekovidnici.
Niko ne zna ča sutra nosi, ali sudeć po svemu, jedno od mojih zadnjih pojavljivanja na HRT-u, makar u kvizaškim vodama. Za izlazak u crnoj kronici uvik ima šanse
Toliko očekujen ti odlazak gori, da me je to samo čekanje, pomalo, i ubilo. U pojam, naravno ...
Kad malo bolje razmislin, ovako, sa distance ... najbolja je forma bila, barem za nas natjecatelje, «1 protiv 100».
Odeš gori, tri dana u hotelu, dobra ekipa, je malo se satareš priko dana, ali uvečer je uvik bilo zabavno. Ljudi su molili Boga da ne siđu doli, kod Tarika, jer je na galeriji bilo kudikamo zabavnije. I puno je više ljudi kolalo, a ipak smo se više-manje svi znali.
Prekaljeni kvizaški veterani, ili, kako bi redatelj Mario Kovač reka «Vitezovi uzaludnog znanja».
Gren gori bez ikakvoga posebnoga očekivanja. Bez ikakvih iluzija. Samo da se ne osramotin. Nastojat ću, bar za taj jedan dan, sve probleme «ostavit doli», a nije da ih nije bilo i još ih ima, i čiste glave i čista srca poć gori i stavit glavu na medijski panj.
Pa kako mi bude suđeno. Moje dvi cure, Vinka i Zakonita,će se pomolit za mene, sriću mi zaželit ... ne nadam se puno, sve više od nule će bit veliko i dapače ugodno iznenađenje.
Kad bude gotovo, napisaću «update» kad će bit emitirana, emisija ... i to bi bilo to.
Zdravi i veseli bili!
Krasnoga li početka radne nedilje ... u ponediljak ujutro, 05:05, bez crte ...
... hvala na pitanju, nisan ja, samo san bija dežuran u DVD Mladost kad se ovo dogodilo
Nije mi tribalo popit duplu kavu intravenozno, da se razbudin ... čak san i na posal prispija, nisan kasnija njjanci minut. Ekipa se još znamenjije kad su me vidili ovako rano ...
Onda san se mora zaletit odvest nećaka na pregled, jer je Zlato Mamino još na brodu. Pa dokle pregled bude gotov ... gren malo obać ekipu u ST vatrogascima ... i prispija san na nesvakidašnji, barenko meni, događaj. Sve aute vanka garaže, glancaju se ... sređiju.
Sad mi je baš žaj ča netijaka nisan doveja ovo vidit, ali ko bi ga poslin odlipija odavde.
Cili arsenal moćne vatrogasne tehnike vanka, na malo zubatome jesenskome suncu, odmara posli naporne sezone ... još jema rose, sve je vlažno, ali temperatura je debelo poviše nule ...
... ali puf! buđenje!
Zvoni mobitel, nevista zove, gotovi su sa pregledon, gremo doma, moran na posal ... moran Vinki na primanje u školu.
Na brzinu potegnen ove dvi gornje slike ...
Prispija san na primanje ... sve u redu, fala na pitanju, kako se ono reče, u svin aspektima odgoja i obrazovanja.
Da ne moran ni dolazit radi nje!
Neugodno mi bilo koliko je učiteljica isfalila
Moran, moran doć, neka ona vidi da san doša!
Još da je kako vazest gumicu pa izbrisat ono na početku, niko sritniji od mene.
Ma zato su ove druge dvi slike nadoknadile sve.
Nima ništa lipše nego vidit moćnu vatrogasnu tehniku kako odmara.
I ljude, naravno ...
Vatrogasci, policija, vojska ... najbolje bi bilo da svi umiru od dosade!
I da svoje makinje palidu samo ovako, jedan put na nedilju, da malo «protegnedu gume» vanka garaže ...
A ako su ove druge slike nadoknadile sve, onda mi je «primanje roditelja» i ono ča mi je učiteljica rekla bila točka na «i».
A kad san već mislija lagano i zaokružit ovi suncen ogrijani post prid vratima kalendarske zime ... došlo mi je da se skinen u kratke rukave. Fala kolegici ča mi je pomogla da to ovjekovječin.
Mašo pozdrava iz Istočni Kaštili, sa ugodni 13 Celzijusovaca vanka, s juga na suncu puca pogled na Kaštelanski zaljev, bonaca, more ka uje ... ljudi moji ma ko ovo more platit!
Zna san da se mora ništo grubo dogodit, kad je ovako, do ovega doba godine, potrajalo ovako lipo vrime. Sa strepnjon san vrtija ujutro novine, posebo stranu sa šonetan, i kad mi je pažnja malo popustila, kad san osta ovu subotu ujutro duže u posteji sa, fala na pitanju, ištekanin mobitelon ... doša je Oni Gori po svoje ... kad san užga mobitel, vidin deset propušteni pozivi, kum @pechina mi govori da oli san na stablu spava, a brat me iz Paname zva jer je čuja prin mene ča se je dogodilo
Kažedu ljudi da jemaš puno manje šansi za dulji život ako ne piješ, ako ne pušiš, ako ne ždereš, i najvažnije, ako ne kupiš u se, nego izbacaš sve vanka.
To vridi za muške ... ženskima se izdaleka vidi koja je jemala teško ditinjstvo pa sve kupila u prsi ...
Ali, ako je iko kupija u prsi, muča i brojija u sebi ... on nije ...
Kako se ono reče, ko ga ne bi vidija, čuja bi ga ... malo naglije naravi, kako ga je već mater Marija rodila i pokojni Vjeko da ruke pri tome ... nije se puno mislija, nije kupija u prsi. Nije pazija ni di če ni kad če reč, a bogami nije šapja ... doduše, njegova Kate ga je malo fermavala, ali ni ona ne more mirakule učinit.
Ma koliko to grezo bilo za čut, moglo se sve reč za njega, ali ne da je bija licemjer i dvoličnjak.
Sa njin si uvik zna na čemu si ... ča ti je jema reć, reka ti je u prsi, a ne okolo, pa za kojin šankon razglabat nadugo i naširoko.
Badnija se u svakoga, ali je zna i primit. Ali, nije u tome bilo zloće, bar ja nisan primjetija ...
Bija je, kako bi se ono u doba mraka reklo, društveno aktivan.
Drža je rukomet kad su svi utekli sa Sokolane. Isto ka i turnir u malome balunu na Sokolani, kad su svi drugi jemali pametnijega posla ...
Dobro, njegov način ophođenja sa ljudima mu baš mu i nije pomoga, najviše kod oni ča su tražili da in se čovik ponizi, kad dođe šta pitat ... bija je aktivan i u planinarima ... a kad su počele naše obnovljene maškare, od 2001. godine nisu zar nijedne prošle brez njega.
Pogotovo kad smo počeli pisat «Mašogadur» ... njegova je rubrika bila «OZNA sve dozna» ... po sela je drćalo ča će to Meho ovi put iskopat, jerbo su znali da je po cili dan u patroli i da zna i ono ča se njanci velečasnome ne govori na ispovidi ... Koja dlaka na jeziku, ča je to?
Kad smo več kod velečasnoga, na jednoj našoj večeri od maškar, zamolili smo don Radojka da povede molitvu prije spize ... on se diga, i na opće iznenađenje svekolikoga pučanstva reka da oče, ako će i Meho govorit sa njin. U dvorani je nasta tajac, na što se Ivo diga, sta kraj don Radojka i izgovorija molitvu, bez greške!
Nastalu situaciju je teško uopće i dočarat, jer ne postoju beside koje bi opisale opće oduševljenje sa takvin razvojen situacije, koje je zavladalo u dvorani ...
Mislili smo svi, kad je priživija onu davnu dižgraciju sa strujon, da će po sela pokopat pri vengo parti, ali jema bit da je onome ča čini raspored pisalo drugovačije ...
... pa ajde ti danas budi pametan. Ovo ludo naše selo, naš Mašograd, brez njega više neće bit isto ...
Kome ću se ja sad javit «Faljen Isus, don Ivane», pa slušat beštimje za koje nisan ni zna da postojidu. I bez pardona bi mi počastija cilu familiju ... do četvrtoga kolina
Kome ću u idućemu «Mašogaduru» dat da piše rubriku «OZNA sve dozna»?
Najboje će bit da rubriku umirovin, ka i dres o pokojnega Dražena Petrovića ... jer, uz najbolju volju, uz najbolji trud, neću nać čovika koji o svakome u selu sve zna, koji jema deblji crni libar vengo Broj Jedan iz «Alana Forda»
Bija san danas na sprovod, mislija san se samo žalovat i uteć dalje, ma san se mora priko našega i kambelovskoga planinarskoga doma vračat, koliko je svita bilo.
Lako za svit, ali koliko je aut bilo
Pokojni Vjekić, kakvi bija da bija, zar je na svaki sprovod odija u selu, a i šire, ako je koga zna. A i bija je nakvi kakvi je bija, isti sad ka i nazad trideset godin ... svi ovi događaji i promjene na ovin prostorima ga nisu nimalo prominili. Ka ča san i napisa, sa njin si uvik zna na čemu si, i ča od njega moreš očekivat, pa moreš na vrime zauzest «gard» ...
Ponestaje mi besid. Ka ča će mi falit i Meho i njegov specifični način komunikacije, koji je, ma koliko mi mučali o tome, dava svoj timbar u slici našega Mašograda ...
I zato, don Ivane, posljednji pozdrav ...
... i pozdravi sve naše Mašograđane, jer znan, di završija da završija, Gori oli Doli, naćeš mašo našega svita, neće ti bit dosadno, a pogotovo njima sa tebon
Laka mu zemlja!
Subota, Zakonita izašla iz treće smjene. Najprin san je mola da se dooooobrooo naspava, obidvali smo, i onda san isključija struju, da Vinka ne more gledat filmove i potira cilu familiju vanka. Na sunce. Po jedanajstoga miseca ... ne mogu nikako nać u arhivi, ali Vinka mi nikako povirovat da smo, kad je njezin striko Neven bija njezini godin, u ova doba godine izad babine zgrade učinili Snješka Bijelića. A sad deboto u kratke rukave. Ajde, bar ja, neka su one dvi u jaketu. A Vinka je tila skinit i jaketu kad je mene vidila u kratkin rukavin.
Di ćemo?
Gremo timbrat kartelu na Rivu. Vrime je ka naručeno za popit jednu kavu na tehnobetonskoj ST Rivi ... Lagano smo se parkirali kraj Ferate, i prošetali put Rive.
Naravno, tribalo je to i ovjekovječit. Da nisan zaludu nosija cilu boršu aparature sa sebon ...
... a onda mi je upalo u oko ono izad moje dvi prinčipese, lipi, deboto moderni jedrenjak ... doduše, sa kalanin jidrima, ali se vidi da nisu samo za ukras ....
... "Kraljica Mora", Dubrovnik. Bogami, lipo su jon ime i dali, baš mirita. Negdi puten, sitili smo se da bi ovo mogla bit i djelomično blogerska kavica, pa smo se javili i @elyci. Potrajalo je cili petnajst sekundi dokle smo je nagovorili da izajde malo na sunce
Uz ugodan razgovor, u ugodnome društvu, začas se sunce na vedrome nebu pomaklo još pedalj-dva ... a ono ča slidi, molim cijenjene čitatelje sjeverno od Velebita da ne grintaju puno, pogotovo one slabijega srca ... jer, ako je sve ča vridi išlo u Zagreb, ako se Hajduk jedva bori i za drugo misto, neke stvari nan guzičari i karijeristi IPAK ne moredu odnit sa sebon u Purger Vakuf
Na slijedećin fotografijama, snimljenima u subotu, 19. 11. 2011. godine, samo se, možda, po obući, vidi da je zima, kalendarski, prid vratima ...
Toga dana se na Rivi moglo prošetat i u kratke rukave (jesan, fala na pitanju) i u bundici. Uostalon, ovo je Split, nije ovo Špica pa da sutradan razglabaju na nacionalnin televizijan ko je ča obuka i je li se to, po nečijemu "svetome" ukusu, slaže, oli ne slaže ...
Uglavnon, nakon jednoga od ritki popodnevi ča smo ga uspili ka familija provest zajedno, uputili smo se doma, punoga srca i, zašto ne priznat, puni očiju
Zakonita se složila sa menon da vridi pogledat ono ča je lipo za vidit. Uostalon, ona i @elica su mi predlagale "modele" za slikanje da ne bude baš upadljivo kako se okrićen okolo sa fotoaparaton.
Toliko san bija od volje, da san tu večer i palačinke ispeka ...
Koje san jedva, uz prijetnje ubodnin ranama od peruna, sačuva sutra za desert na nediljnome obidu. I da znate, sutradan nisu uopće bile ni tvrde ni žilave ...
Nagradno pitanje: Je li koja pritekla?
Odgovor u idućemu broju
Zdravi mi i veseli bili!
To mi je bija uvik najdraži predmet u osnovnoj. U ona nevina dičja doba, kad smo učili kako se zovu biljke i beštije oko nas, i kako jedni bez drugi ne moredu ... ali to san svatija puno godin poslin. Ako jesan i onda ...
Ove dane me je to oko ove druge polovice malo mašo izmorilo, izbombardiralo, pa san ono "društvo" ostavija po strani, za kasnije, i vratija se onomen ča mi je uvik bilo draže u tome starome, združenome predmetu.
Priroda ...
Nije mi, fala na pitanu, to samome palo napamet. Svemu je, ka i u većini slučajeva, bila "kriva" moja vječita inspiracija, Vinka
Kad je ona napravila ovi vjenčić ...
... skužija san da nešto nije kako triba. Namjerno nisan reka ne valja, nego baš tako. Nisan obožavatelj zimski radosti, baš naprotiv, ali ipak, je li, sve triba bit u svoje vrime ...
Jučer su ona i Zakonita bile prošetat, malo do Resnika, na noge, čisto onako da ne stojidu zatvorene u kući. I evo, čin mi se, Vinka, sva sritna vratila odmar kad je došla doma, dala mi je u ruke ...
Kiticu tratinčica!
Onda san sta na balun, pa pogleda kalendar. Nakon ča san dva puta protrlja oči, i dalje je stalo da je sad polovica jedanajstoga miseca. Vrime kad bi čak i mi, sa sunčane strane Velebita, tribali nosit duge rukave.
A ja san tek jučer uspija nagovorit Zakonitu da mekne jorgan ... bilo mi je pridjučer mrvu zima prid zoru.
Danas, kad san obidva, i kad nisan moga pročitat novinu priu toga jer mi je sunce tuklo u oči ... bilo je gotovo sa mirovanjen! Doduše, nisan ni odija daleko ... u majici kratki rukavi, u trikvarta sportskin gaćan (hlačicama, za sjevernjake), i u šlapama (natikačama, za sjevernjake) prošeta san po vrtlu isprid kuće, sa fotoaparatom. Niman nikakove iluzije da san ja neki ekstra profesionalac, čak ni napredni amater, ali mi je dikod baš gušt okinit pravu sliju.
Najprin san potega ono ča je i normalno za ovo doba godine jesenske plodove prirode, šipak...
... i ono malo mandarini ča su pritekli na stablu, ča i još nismo uspili konzumirat ...
... a onda su došle na red ljubice, ča smo i u moje školsko doba, ka i tratinčice, zvali vjesnicima prolića
... pa bogumila ...
... dlakavac ...
... pa onda tri vrste cvića koje i ne znan kako se zovedu ...
Rekla bi moja pokojna teta Naste, da u po jedanajstoga miseca vidi svo ovo cviće sveti moj Ante, ča će nan se ovo dogodit ...
Bidna ona, doživila je prvi i drugi svjetski rat, i praskozorje Domovinskoga ... neću ni mislit ča bi rekla da je i ove današnje dane doživila ... jer, nakon nevine Prirode, dolazi okrutna stvarnost, ona druga polovica predmeta ča mi nikad nije bila draga ...
... i Društvo ...
Ali mi smo takvi kakovi smo. Ko šljivi prirodne lipote, nije nan interesantno divit se oblicima i bojama ča su produkti prirode, mi se radije živciramo stvarima na koje malo (politika) oli nikako (sport) ne moremo uticat.
O uspoređivanjima politike i najstarijeg zanata na svitu je već deplasirano i govorit, jer događaji sustižu jedan drugi. A i nije pošteno jer su kurve puno poštenije, jerbo zarađiju svoju plaću u znoju lica svoga.
Nekad davno, mislin u "Mašogaduru", napisa san "... kad Žuti more pivat u crkovnome zboru, i kad ja mogu osvojit pineze na 'Milijunašu', onda je sve moguće ..."
Sad bi tu formulaciju malo prominija, dapače proširija, jer bi izad one teze o "Milijunašu" doda i Koaliciju od milja nazvanu "KerKos", mitsko biće iz HR politike, pola kokoš a pola panj, ...
Mislija san da je vrhunac političkoga licemjerja koalicija HSP-a i neke od srpskih stranaka u nekoj ličkoj općini ... ali ova KoKer koalicija me je dotukla. Da ne govorin o dragin Ricovim prijateljima Sanji i Dujomiru ... O tempora, o mores ...
Ima li kraja monadama?
Vratimo se na domaći teren ... pokrenuta je inicijativa KONTRA spaljivanju šveleri u "Cemexu" (željezničkih pragova, za sjevernjake) ovod kraj nas, ilustracije radi, samo 3,5 km od zvonika sv. Duje ... Bija san na prosvjed na Rivi, bilo nas je sve skupa za napunit autobus broj 37, uz gomilu "slučajnih" promatrača koji su se cerili nama budalama koji eto ka nešto vičemo i ne damo in na miru popit kavu ...
Nikidan, početkon miseca, pozvani su Sućurani, ka i svi OSTALI Kaštelani, da zapalidu lumine uz staru Kaštelansku cestu, sada cestu Dr. Franje Tuđmana ... ajde, ništo nas se i skupilo u Sućurcu, na Gospici ...
Noć je bila mirna, bez daška vitra ...
... pa se je puno svita skupilo na Gospici ... rekla se tu i tamo koja besida ...
... opet su bili svi mediji ... svak dobronamjeran je moga reć svoje mišljenje o tome, pogotovo ako, ka ovi pod očalima, jema puno utakmic u nogan po tome pitanju ...
Benedikt Aljinović daje intervju tijekom paljenja lumini na Gospici
... i opet smo svin tin medijima poslužili samo ka tašel (zakrpa, za sjevernjake) za rupe u minutaži. negdi prije oni zanimljivosti kojima završavaju svi dnevnici na ovomen svitu.
Još nas je bilo i puno, koliko san se nada, ali gle, na sjevernoj strani Gospice je bija, ka ono, prosvjed, a na južnoj strani, navr skalini, skupilo se nji dvadesetak. Čak san i nji slika, ali san uvažija njiovu molbu da ne meknen sliku. Naime, ti su ljudi, ili neko iz njiovi obitelji, radili u Cemexa. I pošto je danas Bingo jemat relativno dobru plaću, koja uz to i ne kasni, nisu nan se pridružili. Ja i skroz razumin. Vjerojatno bi i ja napravija isto na njiovomen mistu ...
Zapalija san ovo par lumini ča san donija sa sebon ... slika san Gospicu koja je bila veličanstveno i dostojanstveno osvitljena, ne mislin pri tome na javnu rasvjetu ...
... i polako san se uputija doma, postavljajuć sam sebi pitanja o tomen oće li nas klet vlastita dica, jer smo in "ovo" u nasljedstvo ostavili ... Puten nazad, jer, Bogu fala, još živin u Zapadna Kaštila, u dijaspori, izbrojin, onako odokativno, njanci tridesetak lumini sve do Štafilića.
I sad, recite vi meni, ko je ovod lud, a ko zbunjen ...
Još jedan događaj, oni friški, od petka, natira me je da još proširin onu formulaciju ... sve je moguće, spominjući pivanje Žutoga uz crkovnome zboru, moje uspješno učešće u Milijunašu i koaliciju Kosorke i Keruma ... dodajuć tome i pobjedu Hrvatske u balunu usrid Istanbula. Mašala! Sad me, stvarno, ali ono mislin, stvrano, ništa više ne more iznenadit ...
Pogotovo kad san, zajedno sa Zakoniton, uspija u dva dana pogledat DVA filma, a da nisu dječji i crtani.
Toplo priporučan, Definitely, Maybe i The Rebound, a počeli smo gledat danas i Monster-In-Law čiji mi se je početak, kad stara novinarska vučica Jane Fonda u napadu bijesa pokuša udavit neku wannabe Britney Spears piplicu maloljetnicu uživo u TV showu ... jedva čekan nastavak, obziron i na ostatak glumačke ekipe (J.Lo, mljac!)
Zdravi i veseli bili!
P.S. Spreman se, ma koliko to smišno zvučalo, za snimanje ovega novega kviza ... "Sve u 7"... bićete, naravno, obavješteni o terminu snimaanja i emitiranja emisije koja će uključivati i moju nazočnost
Nisan ovi put tija puno pisat, ali biće vrimena i o tome.
Naime, ovo mi je 460. objavljeni post, a još ne mislin fermat
Moje nedavno pismo/emajl poruku/whatever, upućenu službi za korisnike TELE2, prenosim u cijelosti, kao i eventualni odgovor ...
Obraćam Vam se na ovaj način, jer ne znam kako bih drukčije riješio moj problem.
Naime, krajem prošle godine sam produžio ugovor i uzeo novi aparat LG Optimus. Međutim, primijetio sam da mi više ljudi govori kako me ne može dobiti na mobitel iz Vaše mreže (095 818 2915) ...
Problem nije bio izražen toliko prije kad sam imao Nokiu 5300, ali sada jest.
Možete provjeriti moje razgovore tokom zadnjih nekoliko mjeseci, kad sam silom prilika telefon najčešće držao isključen, a komunikaciju sam preusmjerio na drugu mrežu i telefon, jer jednostavno tamo gdje stanujem postoji VELIKA rupa u signalu (Kaštel Novi, don Ive Jurčeva 12)
Najradije bih prekinuo ugovor, pa makar morao vratiti i telefonski aparat koji sam pri tom uzeo. Ionako ga koristim samo kao budilicu
Znam da je ugovor koji sam potpisao s vama nešto slično kao i Faustov ugovor ...
Delacroix - Mephistopheles in Faust's Study
... ali ovim apeliram da mi pomognete na smanjenje osobne potrošnje, jer mi se omča nelikvidnosti sve više steže oko vrata
Nadam se da ćete imati razumijevanja za moj problem.
Unaprijed hvala na razumijevanju ...
P.S. E, da, i ako me mislite kontaktirati na mobitel, učinite to na 091 763 8555, jer na gore navedeni 095 KOD KUĆE NEMAM SIGNALA, osim ujutro kada sam na poslu, pa ga više i ne nosim sa sobom nego mi stoji doma isključen da ne troši bateriju bezveze ...
Puno puti se ne slažen sa ovon našon domaćon tiskovinon, ča je sinonim za novinu, ali moran se složit sa novinarkon „Slobodne Dalmacije“ Tanjon Šimundić Bendić, koja je napisala da Split „... pati od gladi za intenzivnijim kulturnim životom ...“
Polazin, naravno, od sebe samoga ... još od one mračne prošlosti, kad je u Splitu zna gostovat i jedan „Dire Straits“, za kojin i dan danas plačen ča nisan iša gledat ... pari mi se da je niko zapravo udunija feral kulturnih događanji u ovome nesriknjemu eksperimentu od grada.
Za grad koji jema staru Dioklecijanovu vikendicu, Peristil, Sv. Duju, kulturnu tradiciju „od kolina“ ... malo i ništa.
Znalo je dolutat koje događanje, u ovi dvadesetak godin, ka ča je bija olinjali ali još uvik živahan Deep Purple na Gripe, Iron Maiden na Poljudu ili Simple Minds u Spaladium areni, da ne zaboravin spomenit i Discoteque Riva, ovo lito ... a ostalo se sve svelo na lakoglazbene izlete sumnjivih pobuda. Neka mi oprostidu Oliver, Gibo, TBF, Marijan Ban i pokojni Dino, nji ne računan, oni su ovod ipak doma, vanka konkurencije.
Bilo je tot, naravno, i drugi izvođači, ali san ja, onako, iz sebičnih pobuda, nabrojija samo one po mome guštu.
Zašto bi ja na koncert Davida Bowiea triba odit u Zagreb?
Jema bit da nas, ka ono, triba eutanazirat, i da se cili kulturni i „kulturni“ život grada prilagođaje samo mulariji, a nas u najboljin godinan triba zatvorit u kuću i molavat vanka samo malo na sunce i eventualno, na misu, ali samo od kojega velikoga sveca .
Umoran san više od spominjanja cajki i „protuprirodnoga bluda“ mišanja Cece i Thompsona u istome MP3 plejeru, ali neka ... Pari mi se da isto malo manje trešti cajka, ili san ja zapravo prista izalazit vanka pa i ne čujen.
Kvragu i cajka, izleti mi izad svakoga kantuna, ja san ovod iša gledat čudo neviđeno, odnosno, vrlo rijetko događanje u hrvatskom kulturnom miljeu: predstavu koja traje četrdeset godin!!! Praizvedena je davne 1971. godine, i ovo je bila okrugla 650. predstava Zakonita se nije ni rodila kad je ovo bilo praizvedeno, a i ja san još bija pučkoškolac, malo stariji vengo ča je sad moja mala Vinka.
Naravno da san se tehnički opremija prin polaska ...
photo by @elyca
... i željno očekiva prve taktove najdugovječnijega domaćega mjuzikla, koji je gostova u Splitu zadnji put još dokle je Hajduk jema malo drugovačiji grb na prsiman
Prvo ča mi je upalo u oko, da ne rečen u uvo, je da san, iako gori visoko na tribinan ...
... čuja skoro sve ča glumci govoridu i pivadu doli, daleko na sceni. I kako se nisan moga načudit da nima prskanja, jeke, bubanja i zvuka ka iz latenoga lonca od deset litar zanamisto iz zvučnika ...
Uostalon, poslušajte moju snimku doli na podanku ... je da nisan snima sa profi opremon, ni video ni audio, ali mislin da se more skroz dobro razumit. Sad postaje malo jasnije ono o „šest šleperi opreme“ ča su je dovukli iz Zagreba. Evala in bilo! Ugodno za uvo, a bome i za oko ...
Cila priča se vrti, kako bi se danas reklo, u kuloarima konferencije na Jalti, u sumrak II. svitskoga rata, kad su svjetski moćnici, pobjednici kontra Hitlera, jemali u rukan velike nožice i krojili svit poslin rata, naravno, po svomen guštu ...
Dotična tri svitska drmatora se uopće ni ne spominjedu, vengo i pridstavljadu tri neimenovana generala, kaji se ka išempjeni igradu sa kartan điografikan po velikomen stolu i dilidu svit ka da dilidu franje ...
Ne zaboravite vrime kad je mjuzikal nasta
Glavni likovi „Jalte“ ipak nisu svjetski drmatori Staljin, Churchil i Roosevelt, nego njiovi sobari, ča in peredu i meću sušit košulje i mudante i domarka doma di su smješteni visoki gosti.
Prilipa Nina Filipovna je svin trima sobarima zavrtila glavon, pa su tili pobignit sa njon na imaginarnu „zelenu livadu“ na Antarktiku, koja je puna cvića i na kojoj vlada mir.
U ST varijanti, koju san gleda, Ninu je utjelovila Renata Sabljak, a sobare Dražen Čuček (Larry), Đani Stipaničev (Griša) i za onega amerikanca nisan uspija nač podatak.
Na kraju su se nji tri čak i potukli, a oko čega će, vengo oko lipe Nine, domarke, koja onako prigodno jema frizuru ala Julija Timošenko i u predstavljanju je značajno napomenuto da je Ukrajinka
A nije ni čudo, jer Nina, kojoj je fenomenalno udahnila dušu Renata Sabljak, osin ča figura, bome zna lipo i pivat. A oni razglas, koji san spomenija na početku, nan je svakako pripomoga da guštamo i u njezinin glasovnin mogućnostima.
Ostatak ansambla, osin solista Renate Sabljak i Đanija Stipaničeva, je itekako bio na visini zadatka ...
... ča nas je polako ali sigurno odvelo do kraja fenomenalne predstave, kad su svitski mange odlučili da nećedu dilit „zelenu livadu“ nego da će je pripustit Nini i trojici sobara, nakon čega su svi skupa otpivali najpoznatiji song iz predstave „Neka cijeli ovaj svijet“
A ne, nima još doma! Publika je desetominutnin aplauzon, na nogama, pozdravila cili ansambl i natirala i na bis! Čisti standing ovation!
I tek tada se publika, punega srca i duše, lagano razišla. Dvorana nije bila dupke puna, ali mislin da bi Mučko đubre načeja pršut kad bi ovoliko svita došlo gledat Dinamo na Maksimiru, na domaću utakmicu, kad gostuje bilo ko osin Hajduka.
Zdravi i veseli bili! :mah
Napokon. Poslin, da ne falijen, misec dan teškoga presinga, koji je nagovišćen još u šesti misec kad smo bili na seminar u Zagreb.
Virujte, nije mi lako bilo ušaltat se u učenje i bubanje gomile činjenica, dvadeset i jednu godinu posli nego san položija zadnji, diplomski ispit na fakultetu. Ne bi tija beštimat, ali eto, da spomenen i vozački godinu dan poslin diplomskoga.
Ali još nikad, cili moj deboto polustoljetni život, nisan mora bubat gomilu činjenic koje mi ama baš nikad više neće tribat. Gomilu paragrafi i zakoni koji mi gredu na jetru, živce i sve meke unutarnje organe. Jer, da mi je to bilo drago, onda bi ja sad vjerojatno radija ka koji fiškal, advokat, i ne bi sad beštima na struju, žice i grafičke kartice, onako uzgred in spominjuć kosooku rodbinu do drugoga kolina.
Ali, sila Boga ne moli, po sili ti isti moji obožavani zakoni, ako ne položin ispit, peškajen otkaz. Kako se nije sa rogatin bost, primija san se knjige.
Usput san mora rišavat i redovne posle, pa san Vinki pribavija stol. Radni stol. Na kojemu je njezin pape, to ka ja, odradija srednju skulu i fakultet, Cirka otprilike dvanajst godin školovanja.
Na Vinkinu veliku žalost okupira san jon stol. Iz viši razloga, dokle pape ne položi ispit. Nisan tija priuštit mojoj Vinki reprizu, pa san onako konjski upra da to sve rišin iz prve.
Sa zebnjon su me ukućani ispratili na put. Ali iz prve se vidilo da ćemo jemat puno uspjeha ...
Odma od početka je počeja svojevrsni „brainstorming“, naš profešur nan je postavlja pitanja iz libri ...
... a mi ostali smo, ka pačiči mali, odgovarali, pa smo raspravljali neprecizne odgovore, da bi kroz konsenzus došli do pravoga. Ma ke Saborski odbor za imunitet, niko nije baca botilje, niko nikoga nije slava u materinu, svakoga bismo saslušali, ako je jema ča pametno za reč. I niko nije plesa na štangi, da ne zaboravin
I nemojte mislit da se zajebajen, bar tri pitanja su mi doša iz toga ča smo u busu razglabali.
Priroda radi svoje, pa smo morali malo i fermat, radi fiziološki potriba i za napojit i naranit naša tila, izmorena od intelektualnoga rada.
Došli smo gori, u hotel Central, niki su išli večerat, a ja san samo pa u postelju, malo učija pa zaspa vrlo brzo. Ono kolektivno učenje iz autobusa me je psihički i fizički dotuklo, pa me nije puno tribalo cuncukat da zahrčen.
Ujutro san jema bit jema noćne more od događanja sa seminara pa san se probudija u pet uri, nije mi tribalo pit kafu da se razbudin. Malo san se uvatija libri, marenda san i krenili smo u Ministarstvo uprave, Maksimirska 63, ka da gremo na sprovod. Svi mučimo, samo se Melita smijala u autobusu ča nas je vozija zagrebačkin ulican. A kad smo napokon ulizli unutra, prozvalo nas je po grupan i vodalo onin pustin hodnicima. Nisan siguran da bi bija zna izać bez pomoći vanka zgrade poslin svega. Iz svakoga kantuna, ponistre i radijatora zgrade zvoni njezina bivša funkcija. Naime, to je bila Zrakoplovna, pardon, Vazduhoplovna akademija u onoj državi. Onako izmučenima i psihički satarenima, da ne rečen pristravljenima, pričinjalo nan se da će svaki sekund iza kantuna izletit koji kapetan, ili stariji vodnik, pa počet vikat na nas.
Počelo je dobro ... stručni dil pismenoga san sa lakoćon apsolvira, ka i usmeni ...
... jerbo san ipak ja prvenstveno kompjuteraš, pa se za ti dil ispita nisan posebno ni sprema. Jerbo me skroz okupira oni opći dil sa svin svojin tužban, molban, aktima i spisima, pismenima i očevidnicima.
Čak san se na usmenome dilu ispita ugodno naćakula sa ispitivačicon, gđom. Draženović.
Dalje su, ka na filmu, padali Službenički odnosi, Uredsko poslovanje, Lokalna samouprava, Ustav, Sustav državne uprave. ZUP i ZUS kojega san se najviše boja, i Europska unija.
Ajme koji su to bili gušti iskidat skriptu poslin položenoga predmeta ... Amen.
Ispit je počeja u osan uri, a nismo se okrenili, začas je došlo dvi ure. Prošlo je ka u bajki ... još nas je gđa Budimir, koja je ispitivala Službeničke odnose, nafalila, da smo je mi Kaštelani ugodno iznenadili. A mi smo se nje najviše plašili ... kako nas je ispripadala na seminaru.
Jedva smo dočekali izać malo vanka na frišku ariju, većini je bija osmjeh od uva do uva, dok nekima, vrlo rijetkima, baš i nije bilo do smija.
Velika većina od nas se rišila pogleda na ovu tmurnu zgradu, neki će za misec dan poč kupit par postoli u Zagreb, a jedna će poć vazest i cilu garnituru od sedan pari rečini. Bižuterija, doduše, ali kad je već veseli
Posli ovega golemoga intelektualnoga pražnjenja, tribalo je poć malo napunit baterije. Niko sritniji od mene kad san ugleda poznato okruženje: pivnica „Zlatni Medo“, kod studentskoga doma u Savskoj ulici.
Svi smo još bili deboto pijani od sriće, nismo znali ča ćemo sa sebon, pa kad već nije bilo Hajdukovi transparenti, sliakli smo se kraj onega od reprezentacije.
Sva srića da nije bija koji Dinamov plakat blizu, bilo bi materijala za Maškadur i Mašogadur.
Unutra mi se nije dalo slikavat, jer san bija zauzet sa spizon, ali evo, ka ilustraciju naslova, kako smo nazdravljali sad, sitilo me na događanja za vrime evropskoga prvenstva 2008. kad san osvojija Najslabiju kariku (), onda smo prijatelj i ja nazdravili u ovoj pivnici ...
... i to bi, rič po rič, bilo skoro sve. Nakon ča smo, velika većina od nas, nakon velike muke, zatvorili spis koji nas je košta živac i vrimena ...
Krenili smo polako, nizdol, praćeni dosadnon jesenskon kišicon, prema jugu. Pivajuć, naravno, i to dvotrećinskon i kvalificiranon većinon. I to smo pivali Odu radosti, na svin jezicima naroda i narodnosti EU
... pari mi se da je to tek u trećoj sezoni, ali uskoro ćemo i to saznat, jer san sa gledanjen druge pri kraju ...
