Pravo da rečen, nisan baš planira poć na ovu manifestaciju, nisan baš obožavatelj ove vrste glazbe, a ni njihovoga dresscode-a, crna mi nije baš među najdražin bojama, mumije, grobovi i ostale stvari ča plašidu malu dicu također  
Ali eto, gren vidit kako to radi jedna prava svjetska grupa. A i nagovorija me Davor, sin moga prijatelja iz Varaždina, koji je samo za ovi koncert potega doli iz baroknoga grada.
«Pa pušta san ja nji još u disku na Gojači», izjavija je stari DJ Kengi, olitiga Bare Coto.
«Ko zna koliko i se prominilo od onda ...»
Nije puno, Kengi, to je još ona ista postava. Jedva san mu objasnija da su ONI samo malo mlađi od Rolling Stonesa. I pinkicu žešći 
Na karti uopće nije pisalo kad počinje koncert, ča se pokazalo vrlo pametnin potezon organizatora  a ekipu je počelo puštat oko četri ure. Popodne, naravno ...
Samo približavanje stadionu je ponudilo poznatu sliku ...
... ali samo naoko. Malo su monture i bandire nazočnih bile malo drugovačije 
Bilo je tu razno raznih kombinacija, koje sigurno ne bi nikad vidija na nekoj utakmici, ka ča je ova holandsko-vlaška kombinacija, samo večeras u vašem gradu ...
Za ne falit, jemali smo kartu za na teren, da ne rečen na travu  , moliću lipo, bez malicije, a do mista događaja nan se i nije bilo baš lako probivat. Kad smo već došli do vrat na sjeveru, neko kaže da se ne more unit fotoaparat. Onda mi ne triba ni odit. Već san se skoro okrenija i iša nazad, ali mi je bila muka vratit se, kad san se već odlučija poć, ajmo do kraja.
Vrtin u glavi sve moguće i nemoguće kombinacije, i sitin se stare PRESS iskaznice koja mi je nekad davno omogućila da na nekle koncerte ulizen i bez karte. Bila je to press iskaznica od Radio Kaštela, koju san, fala na pitanju, sam radija pa san uz dozvolu Poglavice Siouxa Tonča Katalinića napravija i za sebe.
Složija san najneviniju facu koja mi je mogla past napamet i na redarovu primjedbu da me ne more pustit sa fotoaparaton, kažen iskaznicu i izjavin kako mi se sutra ne triba pojavljivat na poslu bez slika.
Gleda čovik mene, gleda iskaznicu i uz blaženi smješak izgovori dugoočekivani «Ajde!»
Nadan se da se sijedoj glavi poglavice Siouxa Tonču Kataliniću nije puno štucalo tu večer. Znan da njegov fah nisu metalci, nego country, ali oprostija bi mi na ovoj digresiji ... jer ni ja nisan baš metalac 
Inšoma dela šoma, eto nas napokon di tribamo bit ...
Poljudski travnjak mi je ponudija davno skoro zaboravljenu sliku iz 1985. i Mirodroma, kad je travnjak bija pun ka šipak, samo ča san onda radija, ka na osiguranju, a ovi put san ipak doša ka gost ...
Pri pokušaju približavanja bini, morali smo Davor i ja dobro pazit di stajemo sa nogama ...
... jer je i prije početka svirke bilo onih koji su se malo precijenili. Da ne rečen presaugali ... ili se samo malo mudro odmaraju pred početak prave stvari.
A za zagrijavanje je tribala poslužit neka grupa kojoj se ni imena ne mogu sitit, toliko me se dojmila ...
... a pari mi se da ni ostatak Poljuda nije bija oduševljen. Idemo dalje ... Sve mi je mirisalo naa stvari koje se ne događaju baš svaki dan.
Opet jedna bekend paralela: Pun Poljud (dobro, skoro), svi u crnome (čast iznimkama) a ne svira MPT i niko nema crnu kapu od pokojnoga dide 
Vrlo zanimljivo iskustvo, mora se priznat. Isto ka i moja kratka nazočnost isprid bine ... koju smo malo poslin i napustili, jer su počele zrakon letit čaše od pive. Ali ne prazne ... tako da san cilo vrime drža obadvi ruke priko aparata da mi ga ko ne poškropi.
Nakon kratkog dogovora, strategijski smo uzmakli prema tribinama ... ča se pokazalo ka pun pogodak. Bar za prvi dil koncerta.
Zna san da neće baš na vrime počet, ali ipak su malo prekardašili. Ili možda nisu. Pokazali su nan ko je u ovoj priči prava zvizda.
No ni mi se nismo dosađivali ... pogotovo ove dvi šinjorine ...
... koje se, na opće oduševljenje nazočnog pučanstva, nisu obazirale ni na blicanje fotoaparata. One su bile u svom svitu i nisu se dale smesti. Evala cure!
U međuvremenu se i Bruce Dickinson, valjda san ispravno napisa, ukaza na poljudskoj pozornici ...
... pa je šou program moga započet.
Mislin da ka oni koji nije posebni obožavatelj ove vrste muzike mogu dat koliko-toliko nepristranu ocjenu:
Koncert je kvalitetno odrađen ... i muzički ...
... a i scenski, sa dva velika video-zida koji su i nama na tribinama bar malo približili ugođaj na pozornici ...
... di se scenografija ravnomjerno minjala, zavisno od pisme koja je svirala, tako da je do kraja bilo i vatreno ...
... na opće oduševljenje napaljenih fanova isprid same pozornice ...
... a ni publika nije bila pasivna, ipak je ovo Torcidin «domaći stadion» i nekima je bija poseban gušt to i pokazat, jer ko more platit gušte na terenu zapalit bengalku ...
... a da niko ne trče za tebon, i da Fredi Fiorentini ne mora platit kaznu UEFA za svaku užganu bengalku.
E, ovod, cca po ure prid ponoć, završaje moje iskustvo sa IRON MAIDEN-om ...
Ne mogu ipak protiv prirode, očni kapci su mi počeli padat, a triba još i vozit do doma, pa san se pozdravija sa Davoron, koji je osta još do kraja i uputija se lagano do doma, pun dojmova koje van sad prenosin, a i prilično popunjene kartice u fotoaparatu, ča ste isto vidili.
Adio van, do druge prilike, a ja sad gren gledat naše rukometaše u utakmici protiv Brazila, i košarkaše sa Rusima, ako me san ne obori ...
Zdravi bili! 
P.S. I skoro san zaboravija napisat ... razglas je bija odličan. Na sjeveroistočnoj tribini, di smo sidili, sasvin se pristojno čulo, tako da ja ne znan di je sidija oni novinar Index.hr-a koji je napisa da razglas nije valja ništa ... možda je on koncert sluša sa Marjana, da ne rečen iz zoo vrta  
|
