Priznajen, nije mi bilo drago pri dvi godine, kad je ka Krnje u naše malo misto zapaljeno NAŠE SELO.
Ali s vrimenon počinjen sve više razumit koji su bili korijeni te odluke.
Najprin, znan KO je triba bit užgan zanamisto SELA. Sad to nije ni bitno, jer je odavno došla maca na vratanca, ali SELO, to me je kopalo misecima, ali počinjen pomalo svaćat. Je, rekli bi vi, da jeman «Bosna» svićice, ili da san dizelaš, pa mi toliko triba da se «upalin» ... ali Mašograd je vrlo zajeban komadić Lipe Naše.
Odakle počet, od stolića sedmoga ... ali ajde malo kasnije. Još 852. godine, prema Trpimirovoj darovnici spominje se Putalj, u političko-ekonomskin raskusuravanjima plemstva i crkve. Danas bi rekli da je to lobiranje, ili čak korupcija, ne daj Bože ...
Biće naš Putalj postoja i ranije, ali eto, to nan je ka prvi pisani dokaz, kojega ni haški tužitelji ne moredu pobit.
Ne znan u kojemu je stoliću nasta vic o Sućuranima u paklu, ali evo, smistimo ga ovde.
Proglasija Lucifer izvanredno stanje u paklu, pa je svaki vrag mora dežurat kraj svoga kotla. Nakon nekoga vrimena, pođe on u inspekciju, pa nađe kraj pridzadnjega kotla dva vraga. Nakon ča i je propisno iznapada, tražija je objašnjenje zašto ovi nije kraj svoga kotla, pa je dobija odgovor: Ne bojte se, šefe, u mome kotlu su Sućurani, ako koji i oće izać vanka, ostali će ga povuć nazad.
Priskočimo načas pusta stolića i događanja, u kojima su Sućurani ritko kad mogli odlučivat svojon glavon. Uvik se tribalo vozit za drugima ...
Između Hrvatskoga prolića i Domovinskoga rata, kad se počelo sređivat groblje, tribalo je prigovarat sa Crikvon, radi zemlje na kojoj bi se tribalo gradit proširenje.
Ma zamislite, za nike usijane glave, prigovarat sa «smrtnin neprijateljen» revolucije ... ali i to je, na zadovoljstvo CILOGA mista, napravljeno, i sređeno ...
Ni prelaz sprovoda od kolone kroz selo, na sprovođenje oko groblja nije bilo nimalo lakše, iako se mi sad svi slako smijemo tome, pogotovo kako su ljudi reagirali ... još gore je bilo uvjerit ljude da ne bacadu pineze na vjence, vengo da i dadu za uređenje mjesnoga groblja.
Pa nan je sviman bilo drago kad se našemu groblju svojevremeno tepalo da je u ciloj bivšoj državi bolje samo Varaždinsko. I ta praksa je potrajala sve do nedavno, zašto i kako, ne želin sad o tome. Drugi put ...
Zašto ovo sve spominjen?
Zato da podsjetin neke da se na ovin prostorima ne živi samo u zadnji dvadeset godin, ili u zadnji šezdeset i ništo godin. Ili u zanji ništo manje od sto godin.
Živili su naši preci ovod, crno na bilo, još osansto i neke, dokle su po Gradecu i Kaptolu pasle kravice, a Avala je bila samo topografski pojam ...
Sve mi se pari da mi, posli pusti stotin godin ča nan se NAREĐIVALO ča moremo mislit, ne znamo izać na kraj sami sa sebon.
Demokracija nije Anarkija, sloboda izražavanja sadrži, bar bi tribala, i ODGOVORNOST za izrečeno. Ako svi mislimo isto, to se zove JEDNOUMLJE.
Ako je osandeset posto svita za jedno, je li to znači da oni dvadeset posto triba zatuć, oli poslat na Goli otok?
Zato i je ovakvi naslov: «Quod licet Iovi, non licet Bovi», oliti na rvacki «Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu» ... je li, nekoga se smi, a nekoga ne smi užižat ...
Naravno, ponukan san svin ovin napisima o našemu Krnji, je li triba bit, nije triba bit ... ko smo mi da ga užižemo ...
Najmanje je ovod bitno moje mišljenje, neću i ne želin ga nikome naturivat, a reka san ga tamo di triba i kad je tribalo.
Problem je u reakcijan na to.
Ako postoji novinarski ekvivalent na haašku floskulu «Prekomjerno granatiranje» onda je to ono ča je «Slobodna» objavila u ponediljak, na naslovnici i priko cile stranice u «Novostima».
U ciloj je priči najmanje bitno ko je od koga prepisa i čije su slike. Osobno smo, par ljudi koje dobro poznajen i ja, napravili sve ča smo mogli da se o našemu Krnjevalu piše i u nedilju.
U najboljoj namjeri, ali i put u pakal je popločan dobrin namjeran. Nije izašlo u nedilju, nego u ponediljak. Razapelo nas ka Isukrsta na križu.
Potpisnik tog teksta je tu ispa ka kolateralna, usputna žrtva, i ja mu se ovin puten ispričajen ako san ikad reka oli napisa koju lošu besidu o njemu.
Zna se dobro ko određije naslove, koji u golemome broju slučajeva, određuju percepciju teksta i nimaju nužno veze sa sadržajen (ko je spomenija žutilo?). Jer, tek ako vas naslov zaintriga, onda ćete pročitat ostatak teksta. Takvi smo, kakvi smo, površni, lantavi, šempjasti i sve činimo na brzinu, pa i to ...
Ali ni po mise ... našlo se i na našemu Portalu par junačina iz mraka anonimnosti koji na ovi oli oni način branidu svoje stavove, najčešće pljucanjen po neistomišljenicima.
Je li se i sa kin od njih slažen, nije uopće bitno. Mislin da je dovoljno ča se nisan tija uključivat u diskusiju.
Mislin da tu niman ča reč, i da niko od nji neće prominit moje mišljenje ... isto ka ča ni ja neću, i ne želin, nikoga priodgajat. Za što, naravno, nima ni potribe ...
Rekli su mi neki, ča ne brišeš ... a zašto? Počmen li brisat, nima kraja ... neka se piše, ne mora ti uvik sve ča pročitaš odgovarat.
Pozdrav iz ekonomsko-emocionalne dijaspore
Nisan svetac i nisan neprogrešiv. Isto ka ča nisu ni Jaca ni Joca ...
Krug se zatvorija ... vraćamo se odonamo odakle smo i počeli ... zašto se zapalilo SELO ka Krnje? Valjda zato ča miritamo, jer ćemo radije pomoć crnome cigi, nego svome susidu.
Samo se nadan da ću doživit vrime da se novine ne štampadu na žutome papiru, i da čovik neće izbjegavat kafić samo zato ča je gazda u krivoj stranci. A da opet svak misli svojon glavon, i da moremo i na neistomišljenicima razgovarat bez žuči i navijačkoga folklora.
Da pomažemo jedan drugome ... i da se ... posli ovoga, na sve ovo ...
... moremo samo slatko nasmijat.
Fantazija? Utopija?
Sve zavisi od tega je li van dec vina u čaši od dva deca dopo puna oli dopo prazna čaša ...
Zdravi mi i veseli bili!
|
